ПЕСНИК МИЛОСАВ ТЕШИЋ, ЛЕКСИКОГРАФ И АКАДЕМИК, ЧУВАР СРПСКОГ КЉУЧА И КОДА Ако нам је стало до нас Драматично су нам угрожени језик и писмо, култура и самосвест, држава и суверенитет, град и село, реч и етика, вера и воља. Кључне вертикале сопства и предуслови опстанка. Дарови нам се претварају у коб, знаци пропадања надиру. Уз пратњу легиона „нове нормалности”, Антихрист се размахао. Коси. Плутократско-тоталитарне и корпоративне групације све подвргавају својој контроли, опако и безочно. (...) Ма колико то у овом тренутку деловало утопистички, само ослонцем на здраве темеље у сопственој традицији и култури можемо вратити самопоштовање и самопоуздање, очувати биће и самосвојност, преживети
Пише: Бранислав Матић
Фото: Драган Боснић и архива саговорника
Дуго је, веле, пристизао к нама, из велике дубине. Један је од највећих живих српских песника, усађен у национални мит и културу, уметност и веру. Пропртио је важне путеве ка прајезику родном, прикупио висока сазвучја. Проникнуо у привид круга и прелест севера, упро прстом у стару змију која опет хара. Рачанским нитима увезао млинско коло, низ Дрину и Дунав принео нам благо Божије и кључ од куће. Опевао одроне сунца и све дане стварања света. Његови песнички поменици, као они са острва Видо или они у „Калопери Пери”, разгоне тмуше и забораве. Запрече се пред нашим забавним напредовањем ка провалији.
У његовој поезији опет заискре псалми, кондаци, стихире. Мајстор стихотворења, у српској метрици створио је нове варијанте класичних српских метара и нове метре. Као какав старински алхемичар, прониче до жиле и сржи речи. Тиме у нама покреће древна сећања и драгоцене слутње.
Милосав Тешић (Љештанско, код Бајине Баште, 1947) у Националној ревији.
Осмо колено. Почев од мог оца Теше па даље у прошлост, зна се за седам колена братства Тешића. Према најстаријем мушком члану у оквиру једног колена, ово су моји најближи и даљи преци: Тешо, Драгољуб, Милосав (по којем сам добио име), Марко, Милош, Тешо и Стеван (којег сам опевао у циклусу песама „Белег Стеванов”). У породичној читуљи која се чита о Задушницама сваке године уписана су и ова мушка имена: Војисав, Обрен, Радисав и Стојан. Не зна се да ли они припадају неком још старијем нашем колену или неком од поменутих. Слушао сам у детињству од деде Драгољуба и оца Теше да је наш предак Марко, пошто је братство остало без мушког наследника, доведен у Тешиће из села Заовине на Тари, наводно из неке од породица братства Ђурића. Даље, нетачан је податак који је етнограф Љубомир Павловић изнео у својој монографији Соколска нахија (1930, стр. 415) да су се Тешићи после 1878. године доселили у Љештанско „из Годечева из Благојевића”. Наиме, из косјерићког села Годечева је моја чукунбаба Вујка, од Биљића; а одатле ми је, од Цвијића, и баба по оцу Милка.
Марко је имао четири сина: Милосава, Борисава, Тихомира и Драгутина. (Тихомир је, иначе, рођени деда књижевног историчара Гојка Тешића). Сва четворица учествовала су у Ослободилачким ратовима које је Србија водила од 1912. до 1918. године. Прешли су Албанију и живи се вратили кући. Новчаницу од пет драхми, једино што је прадеда Милосав донео из Грчке, држим урамљену на полици ормана за књиге. Док су живели у задрузи, Тешићи су имали воденицу и циглану, обе на добром гласу.
Моја мајка Милица родом је од Марјановића из оближњег села Јеловика. Отац joj се звао Чедомир, а мајка Катарина, од Катића из суседног села Јакља. Негде сам начуо, или можда прочитао, да су се њени ту доселили однекуд од Нове Вароши. Како било да било, ја се у редоследу набројаних предака осећам припадником осмог колена братства Тешића.
Пред језером дринске магле. Љештанско као насеље постоји вековима, о чему сведоче стара гробља и црквишта. Први пут је поменуто у Детаљном попису Смедеревског санџака из 1476. године. У њему је тада било шест кућа, а неки од житеља звали су се: Братко, Радавац, Прирад, Стојиша, Милиша, Пренка, Оливер, Лале (теклић/гласоноша) (стр. 40). Можда је одговарајућим језичко-творбеним извођењем данашњи највећи заселак у Љештанском Братићевићи (где се налази и моја родна кућа) назван тако по имену Братко. То проблематизује Павловићеву тврдњу у наведеном делу, где каже: „Стари су род Братићевићи. Предак им је Ћеклић из Црне Горе” (стр. 414).
Да бих донекле дочарао место у којем сам рођен, наводим овде један одломак из моје књиге лирско-приповедне прозе Са станишта брезових дедова:
„Љештанско, село рачанско – више брдско него планинско – стоји пред белим језером дринске магле, дубоке и толико густе те се чини да би се лопатом могла мешати. Његове највише врхове, Звјездицу, Бризу, Ливањицу, Кик, Крстову главицу и Лијепо поље, тек је било, у искиданом светлећем повесму, пресвукло нејако ранојутарње сунце. То насеље, уздигнуто изнад реке Рогачице, ако се погледа с подесног места, личи на подлубљен и разгужван котао који је пао с небеских верига, окачених о раскрсницу двеју греда: од којих је прва била наслоњена на неке од врхова Таре и Повлена, а друга на некоји од ћувика Гвошчанске планине и Поникава. Тај изобличен котао – проломљен, оштро страновит, избраздан усеклинама и урвинама и с ретким заравнима – испресецан је скоковитим потоцима. Између његових валовитих ивичних линија, високо пропетих и нагло суновраћених, пада са истока на југ, с Лијепог поља на Палучак, издужена, стрма и шумовита коса. Преко те степенасте падине, или земљишног лома у каскадама, пребачена је и разапета, са обеју страна, земаљска шареница. Она се с пролећа, у доба орања, закрпи загаситомрким и рујкавим њивама и разбехара по раштрканим засеоцима, око којих се зазелене платна ливада и замраче шумска чадорја” (стр. 10–11).
Љештанци. То су људи тежаци који су, радећи од звезде до звезде, одувек живели од свог тешког рада, углавном бивајући препуштени сами себи и сналазећи се како знају и умеју. Свако домаћинство било је нека врста самосталног предузећа: обрађивала се земља, гајила стока, пекла ракија, сушила шљива; вунена и конопљана одећа производила се у домаћој радиности, све од конца па до панталона и кошуље. Менталитет мојих земљака условљен је начином њиховог мукотрпног живота, па би се за оно што у њему није добро морало имати извесног разумевања. Према страном свету су добронамерни и предусретљиви. Већином су гостопримљиви, али махом уз опрезност. Знају да буду и дарежљиви. Цркву поштују и у њу иду најчешће о великим празницима. Веома држе до обележавања крсног имена, славе. (Тешићи славе Марковдан.) Понеке народне обичаје још увек чувају, мада све мање.
Калеми и сећања. Живећи тамо у детињству, а у време даљег школовања и годинама преко лета, био сам готово у потпуности укључен у сеоски живот и рад. Као дете чувао сам пилиће и ћурад, па ми је тешко падало кад би врана понеко од њих уграбила. Плакао сам, викао и псовао када би се то десило. (Врану ни дан-данас не волим ни чути ни видети.) Више разреде основне школе учио сам у суседном селу Костојевићима, те сам са осталом децом морао дневно, већим делом по веома стрмом путу (по козолому или козомору, како се тамо каже), препешачити дотле и натраг око десет километара. Био сам веома брз низач дувана: тридесетак мотки трометарки дневно, што је низ од дуванског лишћа дуг 90 метара. Био сам осредњи косац, копач и жетелац, рђав купилац шљива и берач малина, а пожељан као забацивач навиљака при дењењу сена... Касније, када сам коначно престао да живим у селу, имао сам обичај да у јесен или с пролећа дођем у њега с купљеним садницама разних воћака и засадим их. Доста се њих примило и доноси род. Једном приликом научио сам и калемљење из књиге Воћке и воће (СКЗ, 1899),нашег помолога Благоја Д. Тодоровића. Нисам нарочит калемар, али неки моји калеми већ рађају. Иду ми од руке јабука, крушка и мушмула, трешња никако. Има у том засаду, поред нових, и старих врста или сорти јабука и крушака: ајвалија, градињача, ђулабија, зеленика, кадумана (изврсна!), кожара, колачара, крстовача, погачарка, преображењка, ребрача, самониклица, санабија, стрекња, шуматовка; црница (карамут), караманка, лубеничарка, солунка, такиша.
У вилинском комшилуку. Сеоска зимска чамотиња тада се разбијала причама о вилама, вампирима, вештицама (називаним и стокаменице), алама, бајуцима, бајучама, сказама и стуваћима, при чему се највише говорило, уз многа надодавања, о легендарном вампиру Сави Савановићу из оближњег села Зарожја. Било је то, уз подузимање жмараца и језе, целовечерње знатижељно и нетремично слушање митско-фантастичних легенди. Од моје бабе Милке забележио сам и једну вилинску скаску, мени веома драгу, у којој је описала, не показујући никакву сумњу у то, свој лични сусрет са вилом:
„Била сам ко’ стоке у планина са бабом, па сам изгубила овце. Онда ја и баба тражи овце, тражи – нема. Ноћ нас у’ватила. Дођемо кољеби – нема воде. Немамо шта да пијемо. ’Оћемо д’ идемо на изворац да донесемо воде. Прекучимо се изворцу: нешто бијело, косе му, плетенице до земље – бијело ко снијег. Ми онда гледамо. За’вата воду из бунара и све ’вако умива се. Пошто видимо (оно вила била!), а ми ондај натраг, побјегнемо у кољебу и више нисмо излазиле. – Кад после нека вилина косица нарасла ко’ тога изворца.” Неке теме и мотиви из тог митског света видно су присутни у мојој поезији. Човеков завичајни свет и његова свест о сопственом пореклу значајни су чиниоци у изграђивању и обликовању његове личности, понекад и са корективном функцијом. Осећање завичајности природно је уграђено у најопштији појмовник сваког појединца, као небо, земља, ватра, ваздух, храна... Ма колико се неко трудио да из било ког разлога избрише у себи све представе о свом завичају и прекине везе с њим, његову изворну припадност одређеном поднебљу одаће кад-тад нешто што изгледа као ситница. Човек и завичај, као неодвојиви једно од другог, у понечему се подударају до синонимичности.
Заклањање неба Београду. Некад хваљен, па и прехваљиван, дух Београда, његов животни пулс и ритам, његова ненаметљива општа атмосфера и комуникативна спонтаност били су погодно тле за све видове уметничког стваралаштва. Током последњих деценија, у време драматичних друштвених промена и тзв. транзиције, то се неповратно изгубило.
Данашњи Београд гради се непромишљено и неплански, не по мери, потребама и укусу својих житеља него према профитерским интересима крупних инвеститора и моћних политичких кругова који их подржавају, те им чак и правним актима широм отварају врата да граде како хоће и шта хоће. Док се у њему све више затварају видици и заклања небо, Београд се, постајући туђ и својим грађанима, све убрзаније претвара у мегалополис који празни и гута остатак Србије.
Уклетство и просјаји. Нешто од одговора на Ваше питање шта је за мене Србија и како је доживљавам садржано је у краткој белешци испред моје најновије књиге песама Са Авале поглед, коју бих, ако допустите, овде навео: „У песмама које следе укрштају се на особен начин трагична судбина српског народа, као створеног под звездом уклетства, и његови ретки историјски просјаји, уз слике које дочаравају драгоценост постојања.”
Већ деценијама нашу државу (што практично у пуном смислу и нисмо) разједа и разара све убрзаније изумирање и нестајање села, некадашњег темеља нашег постојања и опстанка. Куд год да се крене по данашњој Србији, наићи ћемо на полупразна или празна насеља, са кућама у коровњацима, међу збијеним честарима разноликог жбуња, често невидљивим, јер су заклоњене и наткриљене моћним дрвећем; угледаћемо оранице и ливаде под крупним коровским биљем и раскрупњалим зовама. Посебно је дирљиво кад видимо закоровљену кућу чије стрехе још обавија винова лоза и, као да се одупире коначној пропасти, још рађа.
Наша демографска катастрофа, коју смо иначе упорно подстицали, почела је одмах по Другом светском рату недовољно промишљеном индустријализацијом земље, често идеолошки мотивисаном. To je, наравно, ишло на штету развоја пољопривредне производње, онога за шта је Србија, захваљујући великим ресурсима, природно предодређена. Тада су, колико је мени познато, синови и кћери чији су родитељи неретко имали и више од троје деце масовно почели да своје потомство своде на два детета. Тако је било и са Љештанским. Према попису из 1948. године оно је имало 930 становника, а данас је тај број пао за више од две трећине.
Речи престају да живе. Савремени српски језик, и говорни и писани, преплављен је небројеним и непотребним туђицама, претежно англицизмима, што резултира потискивањем из употребе наше оригиналне лексике. То се чини стихијно и безобзирно, а са друге стране не предузима се ништа озбиљније да би се спречило или свело на разумну и потребну меру. (Некад је РТС имао Комисију за језик, па ју је изгледа занавек укинуо.) Како ствари стоје, један део нашег лексичког фонда изгубиће употребну вредност и остати да живи папирним животом по речницима. Можда ће вашим читаоцима бити занимљиво да им овде представим известан број речи (на пример на слово П и суфикс -ица) које сам годинама за потребе израде Речника САНУ прикупљао по Западној Србији:
побадалица/побијалица – особа која залудничећи иде по туђим кућама, потуцало; полибица – устручавање, устезање; помразица– мржња, омраза; помислица– помисао, замисао; поодмаклица – време (по)одмакло за обављање неког посла;порозица– место где је тло нешто стрмије и нестабилно; посебица– себичност, саможивост; посрамица – срамота, брука; потолица – заравњено, равно тло између стрмина;потрзица– напетост, нервоза, трзавица; потрчица– журба, трка, јурњава; предашњица– претходни друштвено-политички поредак; прекоребрица – толико стрмо земљиште под ливадом да се косац, замахујући косом преко ребара, криви кад коси; прекоредица – долажење до нечег, добијање нечег и сл. преко реда, путем везе; прогалица – указивање ведрине, разведравање; проредица– место у усеву на врсте на којем семе није никло или је ретко никло; прошарица – остаци, крпе снега по окопнелом земљишту. Узгред, ево и два глагола хомеровске изражајности и сликовитости: распаунити се – раширити се попут пауновог репа; распланинџати се – разбеснети се, разјарити се, распомамити се („Миломир се распланинџа, стоји га ’ука”).
Заинтересовати се за свој случај. Српски идентитет, колико културни толико и национални, данас посебно угрожава и озбиљно нарушава све израженија појава да се ћириличко писмо – некад један од најотпорнијих елемената и једно од најсјајнијих огледала наше посебности – увелико потискује из употребе. То основно и вековима једино наше писмо (настало као оригинална варијанта старословенске ћирилице) из дана у дан све више ишчезава. Крајње је време да се ћириличком писму врати његов значај и углед. То је неопходно због очувања наше националне традиције и културе, које поседују неоспорне вредности. Питање ревитализације ћирилице не може се гледати изоловано, пошто је тесно скопчано са битним чиниоцима за одржање једног народа у савременом свету, као што су просвета, култура, медији...
Само један неозбиљан и према себи неодговоран народ може довести у питање опстанак свог изворног и вековима коришћеног писма и доћи у ситуацију да се тим питањем, које се само разводњава, баве и звани и незвани. Говори се да за решење тог проблема не постоји политичка воља, а мени се чини да ту изостаје и културолошка и већинска народна воља. Једном речју, баш нас брига за то.
Размахани Антихрист и судбина културе. Уз пратњу и здушну припомоћ легиона и легиона носилаца „нове нормалности”, то јест креатора сваког зла и несреће, Антихрист се у текућем времену све више размахује. Глобалистички и неолиберално усмерен свет са својом финансијском олигархијом, обневидео од похлепе за новцем и богатством, све подређује својим сурово себичним и нехуманим интересима. Плутократско-тоталитарне и корпоративне групације упињу се из петних жила да све ставе под своју контролу. Заговорнике такве идеологије проста логика живота не може уразумити нити поколебати у настојању да потчине и поробе човечанство. Њихов метод рада, лицемерно и перфидно закамуфлиран позивима на тобожњу демократију, хуманост и људска права, у суштини је наредбодавног и насилничко-извршитељског карактера, што је израз тежње да се обезличи људско биће и претвори у анонимног и неслободног поданика, с циљем да се код њега створи илузија да је срећан и задовољан. Њихова нељудскост најочигледнија је кад један цео и недужан народ, који држи до слободе и правде и не пристаје на подаништво, кажњавају бруталним санкцијама.
Видљиво је на сваком кораку да се оно што се у класичном смислу сматра културом убрзано уводи у широко разгранати систем индустрије забаве, постајући гола естрадна јединица. Зато данас и не знамо шта је то елитна култура и да ли она уопште постоји. Она се, ако је и има, увлачи у мишју рупу пред све бржим и све разноврснијим притисцима електронских информативних система, као и мноштва медија, уфињено осмишљених да је разарају. Неретко су ти системи и медији, свакако из рачунџијских разлога, толико вешто и заводљиво обликовани дасе својим корисницима неосетно завлаче под кожу и почињу да управљају њима како им се год прохте, стварајући код њих уверење, а у ствари лажан утисак, да су у том виртуелном свету важничиниоци, чак и креатори у нечем што је унапред савршено искреирано као омамљиво манипулативно средство за извлачење добити. (Разуме се да са овим не треба мешати оне високе и највише домете нових информативно-комуникацијских технологија, оних безбројних електронских програма који савременом човеку знатно олакшавају рад и уопште живот.)
Ма колико то у овом тренутку деловало утопистички, само ослонцем на здраве корене у сопственој традицији, култури и свеколикој националној баштини (подразумевајући под тим све оно што је у њима вредносно несумњиво) можемо, уз враћање самопоштовања и самопоуздања, очувати наше национално биће и самосвојност. Морамо то учинити ако нам је до нас самих уопште стало. (Понекад ми се чини да и није.)
Изнад равнодушног окружења. Одавно се говори о маргинализацији песништва, о његовом изгубљеном угледу и потпуном неинтересовању за њега, али се и поред тога, чини ми се у не толико смањеном обиму, штампају песничке књиге. Са друге стране, прихватањем глобалистичко-неолибералног концепта књижевности (по којем је њена политичка коректност обавезујућа ставка) значајан део књижевног стваралаштва, првенствено онај прозни, постаје производно-тржишна делатност. С циљем да омасови читалачку публику и да програмирано обликује читалачку свест, она се користи свим маркетиншким пропагандно-рекламним средствима. Тиме се књижевној уметности у коначном исходу укида њена самобитност и аутономија.
Ако песник осећа да има подршку у језику, ако га опседају песничке емоције и слике које вапе за звучном објавом, онда је он спреман да се издигне изнад равнодушног окружења, које, и као такво, на њега може веома инспиративно деловати. Уосталом, сасвим је природно да једно књижевно дело, не изневеравајући идеал вечне лепоте, носи и обележје времена у којем је настало. Mодерно песништво које трага, рецимо, за архетипским, митолошким, култним, историјским и религијским садржајима, оно у те исте садржаје (назовимо их традиционалним) дубље прониче, те их иновативно, у пуној стваралачкој слободи, преобличава и богати.
У потрази за својим гласом. Верујем да сам подсвесно тражио свој песнички израз у свему оном што сам читао, почев од нашег народног стваралаштва, непроцењиво вредног у сваком погледу, па до разнородне литерарне и нелитерарне лектире, укључујући речнике и енциклопедије, где издвојен значај придајем појединим старозаветним и свим новозаветним текстовима. Иако се утицаји подразумевају, тешко могу рећи ко је конкретно утицао на формирање мене као песника. Песника, ипак, као и сваког другог ствараоца, првенствено формира оно што је уметнички индивидуално у њему, она стваралачка енергија која његов изражајни поступак у једном тренутку учини препознатљивим и естетички делотворним.
По налозима песме. Ако се у неком срећном тренутку, а не знам како и одакле то долази, оваплоти у реч или израз оно што сам у оквирима неке теме доста неодређено и магловито наслућивао, онда се нађем у свету песме и почињем да служим њеним налозима. Знам како да се, не сметајући другима, изборим за време и простор у којем ћу се носити са хаотичном песничком грађом. Тада се затварам у себе и знатно мање занимам за збивања у непосредној околини и у свету, наравно уколико се живот одвија уобичајеним током. Мада то није никакво правило, највише ми годи да пишем изјутра у било које годишње доба. Тада сам одморнији и више растерећен од животних наноса из претходних дана. У свему овом, у мом случају, нема никаквог ритуала ни мистификације, нити ичег упадљиво видљивог.
Позно почињање. Дуго сам се мучио да дођем до индивидуалног тона у певању. Више пута сам одустајао од писања с намером да се у Институту за српски језик искључиво посветим научном и лексикографском раду. Једанпут сам спалио неке рукописе (не знам да ли све), па убрзо наставио да пишем. Срећом, нисам имао среће ни са издавачима: уз уобичајена лепо срочена образложења одбијали су да штампају моју свешчицу стихова, али нисам због тога падао у разочарање. Временом мој песнички израз постајао је особенији. То је, на основу оног што сам објављивао у периодици, приметио Рајко Петров Ного, гласовити песник и уредник у БИГЗ-у. Затражио ми је рукопис да га прочита. Свидео му се и одмах ме је обавестио да ће га штампати. Тако се десило да сам Купиново,своју прву песничку књигу, објавио тек у 39. години живота! Уз мања оспоравања, њу су са симпатијама прихватили и књижевна критика и читалачка публика.
***
Укратко
Милосав Тешић (Љештанско код Бајине Баште, 1947). Српски песник, лексикограф, есејиста. На Филолошком факултету у Београду дипломирао 1970, магистрирао 1974. Дописни члан Српске академије наука и уметности од 2000. године, редовни од 2006. У Институту за српски језик у Београду уредник је Речника САНУ.
***
Књиге и песме
Милосав Тешић аутор је двадесетак песничких књига, почев од „Купинова” (1986) до збирке „Са Авале поглед” (2021). Поменућемо овом приликом још само неке: „Кључ од куће” (1991), „Прелест севера, Круг рачански, Дунавом” (1996), „Седмица” (1999), „Дар и коб” (2006), „Млинско коло” (2010), „Привид круга” (2019)... Многе његове песме и поеме су антологијске, као „Плава гробница – Видо”, „Калопера Пера”, „Благо Божије”, „Rosa canina”, „Претрес куће”, „Сентандреја, Iris florentina”, „Има нека васиона” „Шљива српска”, „Запевка црног глога”...
***
Путовања
Изузимајући уобичајене ђачке екскурзије, прво моје путовање било је наградног карактера. Наиме, био сам у трочланој екипи Ужичке гимназије која је заузела прво место у квизу „Покажи шта знаш о Вуку”, на којем су се такмичиле ужичке средње школе. Одговорио сам на сва извучена питања, што је износило 24 освојена поена. То је забележено и у годишњем гимназијском извештају. Награда је била тродневни боравак на Дивчибарама.
Нисам неки страствени путник занесењак. Потпуно су ми страна и одбојна неурастенична туристичка утркивања око помодних и луксузних летовалишта. Волим да путујем што слободније и независније. Осетити атмосферу и дух живота у једном месту, дубље доживети његово поднебље, као и видети његове значајне знаменитости, то у довољној мери задовољава моју не толико изразиту потребу за путовањем.
Дуго је, веле, пристизао к нама, из велике дубине. Један је од највећих живих српских песника, усађен у национални мит и културу, уметност и веру. Пропртио је важне путеве ка прајезику родном, прикупио висока сазвучја. Проникнуо у привид круга и прелест севера, упро прстом у стару змију која опет хара. Рачанским нитима увезао млинско коло, низ Дрину и Дунав принео нам благо Божије и кључ од куће. Опевао одроне сунца и све дане стварања света. Његови песнички поменици, као они са острва Видо или они у „Калопери Пери”, разгоне тмуше и забораве. Запрече се пред нашим забавним напредовањем ка провалији.
Осмо колено. Почев од мог оца Теше па даље у прошлост, зна се за седам колена братства Тешића. Према најстаријем мушком члану у оквиру једног колена, ово су моји најближи и даљи преци: Тешо, Драгољуб, Милосав (по којем сам добио име), Марко, Милош, Тешо и Стеван (којег сам опевао у циклусу песама „Белег Стеванов”). У породичној читуљи која се чита о Задушницама сваке године уписана су и ова мушка имена: Војисав, Обрен, Радисав и Стојан. Не зна се да ли они припадају неком још старијем нашем колену или неком од поменутих. Слушао сам у детињству од деде Драгољуба и оца Теше да је наш предак Марко, пошто је братство остало без мушког наследника, доведен у Тешиће из села Заовине на Тари, наводно из неке од породица братства Ђурића. Даље, нетачан је податак који је етнограф Љубомир Павловић изнео у својој монографији Соколска нахија (1930, 
стр. 415) да су се Тешићи после 1878. године доселили у Љештанско „из Годечева из Благојевића”. Наиме, из косјерићког села Годечева је моја чукунбаба Вујка, од Биљића; а одатле ми је, од Цвијића, и баба по оцу Милка.
Пред језером дринске магле. Љештанско као насеље постоји вековима, о чему сведоче стара гробља и црквишта. Први пут је поменуто у Детаљном попису Смедеревског санџака из 1476. године. У њему је тада било шест кућа, а неки од житеља звали су се: Братко, Радавац, Прирад, Стојиша, Милиша, Пренка, Оливер, Лале (теклић/гласоноша) (стр. 40). Можда је одговарајућим језичко-творбеним извођењем данашњи највећи заселак у Љештанском Братићевићи (где се налази и моја родна кућа) назван тако по имену Братко. То проблематизује Павловићеву тврдњу у наведеном делу, где каже: „Стари су род Братићевићи. Предак им је Ћеклић из Црне Горе” (стр. 414).
То насеље, уздигнуто изнад реке Рогачице, ако се погледа с подесног места, личи на подлубљен и разгужван котао који је пао с небеских верига, окачених о раскрсницу двеју греда: од којих је прва била наслоњена на неке од врхова Таре и Повлена, а друга на некоји од ћувика Гвошчанске планине и Поникава. Тај изобличен котао – проломљен, оштро страновит, избраздан усеклинама и урвинама и с ретким заравнима – испресецан је скоковитим потоцима. Између његових валовитих ивичних линија, високо пропетих и нагло суновраћених, пада са истока на југ, с Лијепог поља на Палучак, издужена, стрма и шумовита коса. Преко те степенасте падине, или земљишног лома у каскадама, пребачена је и разапета, са обеју страна, земаљска шареница. Она се с пролећа, у доба орања, закрпи загаситомрким и рујкавим њивама и разбехара по раштрканим засеоцима, око којих се зазелене платна ливада и замраче шумска чадорја” (стр. 10–11).
Љештанци. То су људи тежаци који су, радећи од звезде до звезде, одувек живели од свог тешког рада, углавном бивајући препуштени сами себи и сналазећи се како знају и умеју. Свако домаћинство било је нека врста самосталног предузећа: обрађивала се земља, гајила стока, пекла ракија, сушила шљива; вунена и конопљана одећа производила се у домаћој радиности, све од конца па до панталона и кошуље. Менталитет мојих земљака условљен је начином њиховог мукотрпног живота, па би се за оно што у њему није добро морало имати извесног разумевања. Према страном свету су добронамерни и предусретљиви. Већином су гостопримљиви, али махом уз опрезност. Знају да буду и дарежљиви. Цркву поштују и у њу иду најчешће о великим празницима. Веома држе до обележавања крсног имена, славе. (Тешићи славе Марковдан.) Понеке народне обичаје још увек чувају, мада све мање. 
Калеми и сећања. Живећи тамо у детињству, а у време даљег школовања и годинама преко лета, био сам готово у потпуности укључен у сеоски живот и рад. Као дете чувао сам пилиће и ћурад, па ми је тешко падало кад би врана понеко од њих уграбила. Плакао сам, викао и псовао када би се то десило. (Врану ни дан-данас не волим ни чути ни видети.) Више разреде основне школе учио сам у суседном селу Костојевићима, те сам са осталом децом морао дневно, већим делом по веома стрмом путу (по козолому или козомору, како се тамо каже), препешачити дотле и натраг око десет километара. Био сам веома брз низач дувана: тридесетак мотки трометарки дневно, што је низ од дуванског лишћа дуг 90 метара. Био сам осредњи косац, копач и жетелац, рђав купилац шљива и берач малина, а пожељан као забацивач навиљака при дењењу сена... Касније, када сам коначно престао да живим у селу, имао сам обичај да у јесен или с пролећа дођем у њега с купљеним садницама разних воћака и засадим их. Доста се њих примило и доноси род. Једном приликом научио сам и калемљење из књиге Воћке и воће (СКЗ, 1899),нашег помолога Благоја Д. Тодоровића. Нисам нарочит калемар, али неки моји калеми већ рађају. Иду ми од руке јабука, крушка и мушмула, трешња никако. Има у том засаду, поред нових, и старих врста или сорти јабука и крушака: ајвалија, градињача, ђулабија, зеленика, кадумана (изврсна!), кожара, колачара, крстовача, погачарка, преображењка, ребрача, самониклица, санабија, стрекња, шуматовка; црница (карамут), караманка, лубеничарка, солунка, такиша.
У вилинском комшилуку. Сеоска зимска чамотиња тада се разбијала причама о вилама, вампирима, вештицама (називаним и стокаменице), алама, бајуцима, бајучама, сказама и стуваћима, при чему се највише говорило, уз многа надодавања, о легендарном вампиру Сави Савановићу из оближњег села Зарожја. Било је то, уз подузимање жмараца и језе, целовечерње знатижељно и нетремично слушање митско-фантастичних легенди. Од моје бабе Милке забележио сам и једну вилинску скаску, мени веома драгу, у којој је описала, не показујући никакву сумњу у то, свој лични сусрет са вилом:
Неке теме и мотиви из тог митског света видно су присутни у мојој поезији. Човеков завичајни свет и његова свест о сопственом пореклу значајни су чиниоци у изграђивању и обликовању његове личности, понекад и са корективном функцијом. Осећање завичајности природно је уграђено у најопштији појмовник сваког појединца, као небо, земља, ватра, ваздух, храна... Ма колико се неко трудио да из било ког разлога избрише у себи све представе о свом завичају и прекине везе с њим, његову изворну припадност одређеном поднебљу одаће кад-тад нешто што изгледа као ситница. Човек и завичај, као неодвојиви једно од другог, у понечему се подударају до синонимичности.
Заклањање неба Београду. Некад хваљен, па и прехваљиван, дух Београда, његов животни пулс и ритам, његова ненаметљива општа атмосфера и комуникативна спонтаност били су погодно тле за све видове уметничког стваралаштва. Током последњих деценија, у време драматичних друштвених промена и тзв. транзиције, то се неповратно изгубило.
Уклетство и просјаји. Нешто од одговора на Ваше питање шта је за мене Србија и како је доживљавам садржано је у краткој белешци испред моје најновије књиге песама Са Авале поглед, коју бих, ако допустите, овде навео: „У песмама које следе укрштају се на особен начин трагична судбина српског народа, као створеног под звездом уклетства, и његови ретки историјски просјаји, уз слике које дочаравају драгоценост постојања.”
Речи престају да живе. Савремени српски језик, и говорни и писани, преплављен је небројеним и непотребним туђицама, претежно англицизмима, што резултира потискивањем из употребе наше оригиналне лексике. То се чини стихијно и безобзирно, а са друге стране не предузима се ништа озбиљније да би се спречило или свело на разумну и потребну меру. (Некад је РТС имао Комисију за језик, па ју је изгледа занавек укинуо.) Како ствари стоје, један део нашег лексичког фонда изгубиће употребну вредност и остати да живи папирним животом по речницима. Можда ће вашим читаоцима бити занимљиво да им овде представим известан број речи (на пример на слово П и суфикс -ица) које сам годинама за потребе израде Речника САНУ прикупљао по Западној Србији:
Заинтересовати се за свој случај. Српски идентитет, колико културни толико и национални, данас посебно угрожава и озбиљно нарушава све израженија појава да се ћириличко писмо – некад један од најотпорнијих елемената и једно од најсјајнијих огледала наше посебности – увелико потискује из употребе. То основно и вековима једино наше писмо (настало као оригинална варијанта старословенске ћирилице) из дана у дан све више ишчезава. Крајње је време да се ћириличком писму врати његов значај и углед. То је неопходно због очувања наше националне традиције и културе, које поседују неоспорне вредности. Питање ревитализације ћирилице не може се гледати изоловано, пошто је тесно скопчано са битним чиниоцима за одржање једног народа у савременом свету, као што су просвета, култура, медији...
Размахани Антихрист и судбина културе. Уз пратњу и здушну припомоћ легиона и легиона носилаца „нове нормалности”, то јест креатора сваког зла и несреће, Антихрист се у текућем времену све више размахује. Глобалистички и неолиберално усмерен свет са својом финансијском олигархијом, обневидео од похлепе за новцем и богатством, све подређује својим сурово себичним и нехуманим интересима. Плутократско-тоталитарне и корпоративне групације упињу се из петних жила да све ставе под своју контролу. Заговорнике такве идеологије проста логика живота не може уразумити нити поколебати у настојању да потчине и поробе човечанство. Њихов метод рада, лицемерно и 
перфидно закамуфлиран позивима на тобожњу демократију, хуманост и људска права, у суштини је наредбодавног и насилничко-извршитељског карактера, што је израз тежње да се обезличи људско биће и претвори у анонимног и неслободног поданика, с циљем да се код њега створи илузија да је срећан и задовољан. Њихова нељудскост најочигледнија је кад један цео и недужан народ, који држи до слободе и правде и не пристаје на подаништво, кажњавају бруталним санкцијама.
том виртуелном свету важничиниоци, чак и креатори у нечем што је унапред савршено искреирано као омамљиво манипулативно средство за извлачење добити. (Разуме се да са овим не треба мешати оне високе и највише домете нових информативно-комуникацијских технологија, оних безбројних електронских програма који савременом човеку знатно олакшавају рад и уопште живот.)
Изнад равнодушног окружења. Одавно се говори о маргинализацији песништва, о његовом изгубљеном угледу и потпуном неинтересовању за њега, али се и поред тога, чини ми се у не толико смањеном обиму, штампају песничке књиге. Са друге стране, прихватањем глобалистичко-неолибералног концепта књижевности (по којем је њена политичка коректност обавезујућа ставка) значајан део књижевног стваралаштва, првенствено онај прозни, постаје производно-тржишна делатност. С циљем да омасови читалачку публику и да програмирано обликује читалачку свест, она се користи свим маркетиншким пропагандно-рекламним средствима. Тиме се књижевној уметности у коначном исходу укида њена самобитност и аутономија.
У потрази за својим гласом. Верујем да сам подсвесно тражио свој песнички израз у свему оном што сам читао, почев од нашег народног стваралаштва, непроцењиво вредног у сваком погледу, па до разнородне литерарне и нелитерарне лектире, укључујући речнике и енциклопедије, где издвојен значај придајем појединим старозаветним и свим новозаветним текстовима. Иако се утицаји подразумевају, тешко могу рећи ко је конкретно утицао на формирање мене као песника. Песника, ипак, као и сваког другог ствараоца, првенствено формира оно што је уметнички индивидуално у њему, она стваралачка енергија која његов изражајни поступак у једном тренутку учини препознатљивим и естетички делотворним.
По налозима песме. Ако се у неком срећном тренутку, а не знам како и одакле то долази, оваплоти у реч или израз оно што сам у оквирима неке теме доста неодређено и магловито наслућивао, онда се нађем у свету песме и почињем да служим њеним налозима. Знам како да се, не сметајући другима, изборим за време и простор у којем ћу се носити са хаотичном песничком грађом. Тада се затварам у себе и знатно мање занимам за збивања у непосредној околини и у свету, наравно уколико се живот одвија уобичајеним током. Мада то није никакво правило, највише ми годи да пишем изјутра у било које годишње доба. Тада сам одморнији и више растерећен од животних наноса из претходних дана. У свему овом, у мом случају, нема никаквог ритуала ни мистификације, нити ичег упадљиво видљивог.
Позно почињање. Дуго сам се мучио да дођем до индивидуалног тона у певању. Више пута сам одустајао од писања с намером да се у Институту за српски језик искључиво посветим научном и лексикографском раду. Једанпут сам спалио неке рукописе (не знам да ли све), па убрзо наставио да пишем. Срећом, нисам имао среће ни са издавачима: уз уобичајена лепо срочена образложења одбијали су да штампају моју свешчицу стихова, али нисам због тога падао у разочарање. Временом мој песнички израз постајао је особенији. То је, на основу оног што сам објављивао у периодици, приметио Рајко Петров Ного, гласовити песник и уредник у БИГЗ-у. Затражио ми је рукопис да га прочита. Свидео му се и одмах ме је обавестио да ће га штампати. Тако се десило да сам Купиново,своју прву песничку књигу, објавио тек у 39. години живота! Уз мања оспоравања, њу су са симпатијама прихватили и књижевна критика и читалачка публика.
